ŽIVOT NA SELU
Život na selu kakav može biti to zna onaj ko je odrastao u nemaštini sa puno kuća dece i teškim životom i radom na zemlji sa puno iskušenja i odricanja se moglo nešto stvoriti, ali se moralo nekad imati i sreće i moliti boga za sunce i kišu kad je to trebalo ?!
Ovo je priča o ženinoj familiji koji žive u Kovilju u selu nadomak Novog Sada tj.o njenom pokojnom dedi i babi koji su od ničega stvorili veliko imanje, zemlju i poštovanje među sunarodnicima. Borili su se protiv svega u posleratnim teškim vremenima, nikom nije bilo lako kako sam opisivao u člancima,, koreni i težak život “ sa svim nedaćama kao što je slučaj i u današnje vreme. Sećam se se priča deda Đoke i babe Kriste da su sedamdesetih godina kada je država stala na svoje noge i u to vreme je podržavala agrarnu reformu na selu. Tih godina se moglo lepo zaraditi preko godine na žitu, kukuruzu,pšenici, bostanu ljudi su imali maksimalne prinose na njivama izvozili u inostranstvo, kupovalo se nova mehanizacija, traktori, kombajni pravile se nove kuće !
Zarađivalo se na svinjama, ovcama i prodaji mleka koje imao krava u štalama i naravno koje radio za druge zemlju..Moglo se svake godine nešto kupiti neka priručna mašina, prikolica a neko je kupovao i nova kola ?!
Najviše mi je bilo zanimljivo kada je deda Đoka spominjao kada su išli da prodaju bostan obilazijući sva mesta na hrvatskom primorju preko Bosne i planina danima sa traktorom i dve prikolice punih bostana dok nisu stigli na more. Deda se odmah vraćao nazad po drugu turu ostavljajući babu Kristu da prodaje. Trebalo mu je po nedelju dana da ode i vrati traktorom, dotle je baba Krista sve uspevala da proda,nekad i za dva tri dana obe prikolice, tolika je bila potražnja za njima. Celo leto su tako radili godinama, lepu zaradu imali kupovali su Nemci, Poljaci, Česi a vala i naši najviše Bosanci…Lepa na oko a vala za pojesti i za osvežiti ?! Imanje i zemlja se polako uvećavalo i njihovim požrtvovanjem i odricanjem, svako je mogao da zaradi ko god je bio vredan i radan. Takva je bila politika države koja je brinula o seljacima i selu u celoj bivšoj Jugoslaviji. Takve države više nema, vrednosti koje su postojale i životne navike ljudi koji su držali do svoje reči i međusobno pomoganje u vidu radnih akcija i drugih stvari. A sad je došlo neko drugo vreme ,vreme kibicera, muvatora najblaže rečeno koji bi ti skinuli kožu sa leđa, prodali za sitne pare. Da ne zalazimo u politiku države ne vredi ni spominjati jer nema svrhe,samo znamo da mali ljudi sa parčetom zemlje ili imanja nemogu ništa stvoriti ili uraditi zbog prodaje strancima i domaćim velikim gazdama koji diktiraju ponudu i potražnju svega i svačega .Ušli smo u tržišnu utakmicu nespremni sa zastarelom opremom iz sedamdesetih i malim brojem gazdinstava koji to mogu ispratiti do kraja.
Teško nama nadam se da će doći neko drugo vreme da se vidi nada i vera u očima malih ljudi kojih je sve manje koji imaju neku dedovinu ili očevinu a da nisu dosad prodali ili dali u arendu jer ne mogu sami ništa da urade bez pomoći u ovoj velikoj tržišnoj utakmici koja traje bez poluvremena i zamena igrača ?!
