90-te
Život na uzburkanom balkanu godinama se pretakao na pijace svakog grada u bivšoj SFRJ i novonastalim državama nakon toga. Tu su se razne sudbine preplitale nakon ličnih nesreća, izgubljenih poslova u državnim firmama i gubitak velikih para, kuća i stanova usled inflacije i krađe velikih banaka kroz veliku pljačku veka za ,, Preporod Srbije “ i drugih smišljenih akcija kroz banke Dafine i Jezde.
Devedesetih dok su se ratne igre igrale i šah vodile velike svetske sile, mi balkanci smo bili nemi posmatrači a neretko i sami učesnici gde smo bezrezervno verovali pričama o boljem životu i patriotizmu. Bili smo zaluđeni sa pričom o velikoj Srbiji, Nemanjićima, Mrnjačevićima i drugih velikih kraljeva srednjeg veka…
Glasalo se na prvim slobodnim građanskim izborima posle pada komunizma i jedne organizovane svesti koja i danas traje ali u nekom drugom obliku. Tih godina ljudi su se snalazili kako je ko znao i umeo, vreme inflacije, vrednost novca nije postojao iz sat u sat se menjao kurs koji su ulični dileri diktirali po nalogu..Plate su bile mizerne ono što se dobije danas, sutra nije vredelo ništa. Čekalo se u dugačkim redovima po hleb, mleko i drugo, međuljudski odnosi su se poremetili, isplivali su na površinu ljudi sumnjivih prošlosti i dosijea i u svaku poru društva su se uvukli.
Ljudski život je je bio jeftin ljudi su gubili glave za male pare organizovane bande su imale svaki kvart u svakom gradu i svako se bavio drugim poslom prodajom cigareta, pića, benzina i dr…Sve se to pretakalo na naše pijace gde se odvijala prava trgovina svega i svačega prava slika i prilika našeg društva. Ja u to vreme sam tek došao iz vojske tih ratnih godina kada je sve to počelo i inflacija koja je nastupila da bi se finansirala ratna mašinerija tadašnjeh vrha vlasti. Mi mali ljudi smo radili na sitno sve i svašta smo prodavali šta smo nalazili po šupama biciklove, kosačice, razne alate romane i knjige.
Nekad se je bilo da se moglo zakupiti četiri mesta na ličnu kartu za deset maraka mesečno a mi smo zna se ta mesta preprodavali Rumunima i Bugarima po deset maraka po jednom mestu svake nedelje.Tako da mesečno budemo dobri preko sto maraka a prosečna plata u to vreme je bila oko pet,šest maraka…Lepa se tu lova zarađivala mi momci taman položili za kola kupili sebi u ono vreme fiću pa u život au ala se trošilo na…
To zlatno vreme za nekog ko se snašao u svemu tome nije dugo trajalo jer se pojavio naš spasilac deda Avram koji je uveo onaj čuveni zlatni dinar jedan dinar jedna marka i tako veličanstveno zaustavio podivljalu inflaciju i poslove koji su se obavljali na konto svega. Pijaca se razvijala kroz godine neki drugi ljudi su se tu počeli pojavljivati koji nisu ovdašnji ljudi drugačijeg mentaliteta i običaja.
Razni profila ljudi je uvek ovde bilo od sitnih prevaranata, običnih radnika pa do učitelja i profesora svi su znali da dođu i prodaju šta su imali. Sećam se jednog starog profesora koji je imao da proda zlatni sat i povelju kao znak zahvalnosti i predanosti u službi kao profesor na fakultetu kaže muka ga je naterala imao je malu penziju, a žena mu je bila bolesna pa mu je trebalo za lekove…Strašne priče se tu moglo čuti od porodičnih nesreća do velikih priča o putovanjima po raznim zemljama Latinske Amerike i običaja koje postoje do kuvanja riblje čorbe i pasulja u kotliću. Nagledao sam se lepiih cica i mladih mama sa decom kupovale su razne stvari za njih i decu a ja vaspitan u maniru stare bečke škole,, ljubim ruke i dobar dam kasti „. Uvek sam znao lepo sa njima i uspevao im prodati poneki lep parfem ili šminku koje sam tada u to vreme prodavao ?!
Posle izvesnog vremena sam se zaposlio u državnoj firmi i nisam bio redovan na pijaci zbog same priroda posla i radnog vremena i sad posle toliko godina koliko je prošlo od tada znam da odem da prodam neke gume, razne alate, odeću ili knjige za školu. Pijaca sama po sebi je opstala kao ventil kao odušak nezaposlenih ljudi koji su tu našli sebi da zarade koju crkavicu kao osnovni vid prihoda, iste priče se ponavljaju čak mislim da su došla vremena još teža nego tih devedesetih. Prodaje se razne bulje, jeftina garderoba donesena iz Nemačke kao i tehnička roba bačena pored kontejnera gde naši ljudi uredno dovlače odatle i preprodaju kao odličnu robu sa nekom falinkom ?! Postala je opasno mesto postoje čitavi klanovi koji su odlično organizovani u svakom delu pijace preprodaju mesta za višestruke iznose od redovne cene, Ljudi su se podelili na njihove i naše i ako nemaš nekog da ti čuva leđa teško možeš da se odbraniš toliko su nasilni i napadni postali. Idu u grupama i terorišu stariji svet i teraju sa pijace samo da bi njihovim ortacima zauzeli mesta, sreća pa postoje i nas nekoliko koji to sprečavaju ali ne znam dokle jer se sve menja pa i sama preraspodela kao u neki ratnim zonama ?!
Ali na stranu sve ove priče gledane iz moje neke perspektive, nadam se da će doći bolja vremena kao nekad kada sam ja bio klinac kada sam išao na najlon da prodajem kučiće i stripove. I od tih para znao kupiti jednu sočnu pljesku i sladoled pre ručka nedeljom i bio grđen od mojih što ne mogu da ručam i bili radosni kad odemo na taj naš Najlon kao super provedeno nedeljno prepodne…
