IZA OGLEDALA
Gledim se ja svako jutro kad ustanem ispred ogledala ništa novo nemam da vidim i dalje je tu naborano čelo, krmeljive oči i po koja bora oko njih i brada od tri dana na licu. Sede vlasi se počele nazirati na proređenoj glavi koja polako gubi svoju svežinu što kažu- Kratka kosa, kratka pamet što dolazi s vremenom..
Gledim i prisećam se onih dana kad sam bio mlađani momak ja ? Lep, pa zgodan sveže izbrijan i namirisan spreman u svako doba dana i noći za akciju..Gdi sam bio ko zapeta puška, eh kad samo setih kako je to nekad bilo..Gdi sam sam sve zalazio i gdi me nije bilo što kažu- Gdi je zec ?!
Žažmurih i poželih da opet budem mlad i…Umih se i krenem da se oblačim za posao i slučajno se pogledah u ogledalo koje se nalazi u hodniku stana i skoro da se neosvestih pa naglas dreknem- Pa koje ovo na ogledalu ? Priđoh bliže a ono ja u odrazu sa onim dugim loknama, crnom dugom kosom tanak u struku i mršav ko neka saraga beše tada. Ni jedna bora ni gore ni dole na meni sa blistavim belim zubima i osmehom od uveta do uveta spreman za izlaz..
Okreneh se naglo u trenu kad fiksni zazvoni i u jednom skoku valjda se stvorih do njega i javih se a ono s druge strane moja lepša polovina sa izlivima nežnosti i probijenim bubnim opnama prekine moje divljenje samog sebe ispred ogledala koje me je prosto začaralo svojom fantazijom koju sam stvorio..I bojažljivo se vratih ispred ogledala u kupatilo i videh sebe sa krmeljivim očima i nadutom bešikom spreman za akciju…
