MESECI I GODINE..
Dogovoriše se staro društvo da se nađu posle nebrojanih meseci neizlaska iz svojih jazbina i par kvadrata stana i terase sa kojih su upijali sunčeve zrake i punili baterije za taj svečani dan ?! Sa kojih su mahali malobrojnim i zbunjenim prolaznicima koji su žurno i ćutke prolazili njihovom ulicom…
Čuli su na malim ekranima tv prijemnika da situacija dozvoljava kratku šetnju po parku ili keju sa odmerenom daljinom između njih i posetama svojim najmilijima ispred ograda koji su se dobrovoljno otišli na odmor i dođu sebi posle tolikog stresa ali bez uznemiravanja i spominjanje nepotrebnih stvari iz života..
Domaće i razne druge životinje su se u međuvremenu slobodno šetali ulicama bez nekog ograničenja ili obaveza prema drugima, zašto je tako bilo nije se uspelo doznati zbog saveta da se ostane u svojim kvadratima. Planira se krečenje i promene one dosadne oker boje koje smo negde u burdi videli i luftiranje stana kad se stvore uslovi za to ?! Pripremani su razni recepti o kuvanju i čitani romani i gledani akcioni filmovi u vremenu dokolice i dosade.
Poruke sa mobilnih uređaja se svelo na igranje šaha na daljinu jer inernet mreža nije bila u funkciji posle čudnog udara groma i eksplozije u antene koja se čula kilometrima daleko. A i oni nisu često bili u funkciji zbog smetnji iz svemira il čega drugog posle objave na tv-u. Računari nam beše dobro došli za naslanjanje il kafenisanje nasred sobe il avlije koje na sreću imao i gdi da izađe malo da uvati vazduha. Uvati se silna paučina od njihovog nekorišćenja ali to nam nije smetalo jer smo navikla na svašta mirno smo i to pregrmili sa komentarima- Koji će nam očin, kako je bilo kad nismo imali ni tv-e pa nam nije ništa falilo ?
Postajalo je malo tesno na jednom mestu ali se nismo puno bunili jer smo pregrmili ono najteže i sad treba još malo i gotovo i baš kad smo to i očekivali javi nam neko- Eno u komšiliku izgleda nema struje do daljeg sad baš objavili na tv-u. I stvarno ko u sat neko vrisne u komšiluku i svetlo nestane a silni uzvici se se čuli u daljini- Tako je samo napred naši…I bi svetlo posle nekoliko trenutaka i popali se sva svetla gde osvetli celi grad koji nikad nije lepše sijao nego tada ni za novogodišnju proslavu nije tako bilo. Na tv-u čudna tišina beše i neko izađe i pročita obaveštenje- Ljudi samo napred izađite napolje, sve je gotovo sa osmehom od uveta do uveta, a mi radosni ko mali majmuni se počeli grliti i ljubiti.
Izleti smo pomalo nespretni u sobnim papučama na ulicu da bi udahnuli svež vazduh i miris koji je imao neku čudnu aromu koji nikad tako mirisao. Trava, drvo i sve ostalo je bilo čudnih boja sa prelamanjima svetlosti sa zvezda i punim mesecom na nebu koji nam je doneo posebno jedno olakšanje i neobjašnjivu smirenost. Sa pogledima u nebo mogli smo samo da pomislimo- Pa mi smo u raju !!!
