NE IDITE NAPOLJE
Prošlo je par mučnih godina pod maskama od kako su ih uveli posle onih teških trenutaka za sve nas. Kako nas je sve vezalo i spojila u jednu sretnu porodicu pod istim krovom.
Dok smo se bunili i ispravljali krivu Drinu ne bili s tim nešto dobili drugi su se dobro snašli na otocima sreće i zaborava od pokvarene civilizacije. Pobegli od silnih problema praćeni uzvicima i silnim negodovanjima koji su drugi stvorili. Vremenom smo se navikli, oguglali i prestali da se bunimo okruženi komšijama koji su nam branili da im se javljamo sa izgovorima- Ne dolazite ovde nema posla…
Dotle smo petljali sa rasturenim krševima i polovnim delovima u dvorištima punim raznoraznog otpada koji se godinama skupljao sa izgovorom- Zatrebaće nekad ?! Drugi su se trampili u zamenu za što god za pojesti ili obući na buvljaku svaštara. Molili svevišnjeg za spas nas samih i psovali istog za tužnu njhovu sudbinu, pušii smotane ljute cigare i pili antifriz u nedostatku alkohola koji je naciju održao na nogama posle silnih padova.
A kad je taj dan konačno došao i vrata krišom slučajno ostala otvorena dugo je posle toga vremena prošlo dok se neko nije nakanio i smogao snage da prođe kroz njih. Samo par mlađih je krenulo put prosvetljenja kroz trnovite staze dok su stariji za njima dobacivali- Ne idite napolje, vidite da je sada i kod nas postalo lepo ?!
