GARIJI GDI STE
Stigoh do lepih godina što kažu momačkih ni tu ni tamo nisam za penziju, a nisam ni za baciti što kažu najlepši…Još se po oznojanoj i proređenoj glavi nalazi i po koja crna vlas kose a na licu već dobrano seda umetnička ili koja već brada koja se uredno sređuje bar jednom nedeljno a bio sam u par navrata u iskušenju da je onako baš dobro namolujem ili da je skratim skroz na skroz..E kako bi tek ondak bio kad bi ja negdi izašo pa makar i sam ?!
Pa se nekako setih starih garija kad smo mi negdi izlazili na naša stara mesta koja više ne postoje ili je ima tek u tragovima posle tolko godina koja su nas dobrano promenula…Par besuspešnih pokušaja preko starih fiksnih brojeva koje sam imao zapisano u nekom starom tefteru i koja su pogašena još pre desetak godiona ili više ne žive na istim adresama odavno..
Pokušah preko ovih modernih strokoćala da ih nađem i nekako ja dospem do njih. Peru sam našo u Njemačkoj otišo ko moler da radi onako na kratko na crno i ostade evo već deset godina, našo i neku švabicu usput i dobro se udo..Pa Stevu on je u Italiju otišo ko šofer i osto kod nekog žabara da vozi, Mita završio ko konobar na nekom velikom prekookeanskom brodu pa nikad ga ne možeš navatiti. Sad je u Brazilu, pa Maroku, Alžiru pa se vrati u Peru..Nikad da dospe do nas ?! I nekako se mi dogovorimo kad prođe leto i velike vrućine najesen da se nađemo ispred starih mesta u centru grada kod poznatog spomenika po navici kod našeg Miletića..
Gledim se u ogledalu pa onako se sve smeljujim kaki sam dal od muke il sreće ne znam šta da mislim kako sam se dotero obuko pantale i svilenu košulja tek opeglenu od moje gospoje i nezaobilaznu kožnu jakna koja je bila moj zaštitini znak. I dobro se našfrakam sa onim zaboravljenim mirisom zelene malicije kojeg više niko ne vole i krenem polako da me ne čekaju..
Nađosmo se kod poznatog čikice al se nekako čudno gledismo kad smo se našli jedva smo se prepoznali ?! Svi nabrekli ko neki duroci pustili stomačine, ali ostali oni pokreti i skriveni osmesi koji su nas odali i silno obradova smo jedni drugome sa uzvicima -Gariji gdi ste..Oma smo seli u neku baštu i naručili par tura pića da slučajno ne manjka a i da devojčice ne mučimo šetnjom do našeg astala..Dobro smo mi tu zaseli pa krenuli do poznatih mesta a tamo nema istih na tim adresama. Pa se neko setih da radi još ona diskoteka Dendi u hotelu Park što beše gdi znaju da puštaju stare stvari iz osamdesetih i kasnije..Iskakali se na starim hitovima i sa nekim poznatim facama koje smo sreli to veče i seli u separe i naručili dobro poznate nektare..Dobro se nalili kad neko spomene-E mogli bi pešaka do one pekare Violete na burek ?! Kad rekoh-Ljudi ta pekara ne radi već desetak godina pukla ko zvečka nego idemo na onaj čuveni index Maja kod sajma..I odosmo na onaj nafilovani baget od po metera sa raznim premazima i sve se umazali ko neki derani kad ukradu višnje kod dede Stipe ?!
Dobro nabareni i još sa nekim ludim idejama koje su nam prolazili kroz glavu, srećom na koje nismo imali snage da odreagujemo od silnog umora i punih bešika jedva čekali da se raziđemo kud koji sa tutnjavom u glavama od glasne muzike jer več beše jutro dospelo i prvi petlovi se čuli sa one strane mosta..Srećom bili smo malo mudriji pa se taksijima vratismo kućama sa dogovorima o ponovnom sastajanju uskoro ?! Posle nezaboravnog izlaza koje nas vratilo u lepša i sretnija vremena nisam ponovo uspeo da nas okupim kako smo se nešto dogovarali, a od tada je prošlo par godina jer svako od nas je imao svojih planova. Ali je ostalo da se čujemo i vidimo na nekom novom mestu sa uzvicima -Gdi ste gariji moji ?!
Autor:Goran Popnovakov 2020
