PROPUŠTENE PRILIKE
U životu koliko ima propuštenih prilika to niko nezna, da smo samo znali, da nam je neko rekao pa da postupamo po savesti ili instiktu, ili je to neka viša sila tu uplela prste ili je sudbina koja je zapisana i predodređena za svakog pojedinačno ?!
Ja sam imao možda nekoliko ali nisam znao da to iskoristim samo zato što sam bio mlad, lud i neozbiljan, nisam na vreme razmišljao. Možda sam mogao školu neku višu završiti i biti neko i nešto u društvu. A kako život ima svoje puteve otišao sam u neku drugu priču koju sam opisao u članku,, Noćna smena „.
Ovo je priča o mom ćaletu moje viđenje nekih drugih, lepših, boljih vremena ali i neiskorišćenih prilika života. Naime kao mlad i perspektivan fudbaler tih posleratnih godina od selekcija petlića, pionira dospeo je do podmladka Vojvodine a pre toga klub je imao ime Sloga spajanjem Vojvodine, Slavije i Radničkog političkom odlukom tadašnje komunističke partije. Vojvodina ili kako se tada zvala Sloga i pored ovog poteza nije zadobila blagonaklonost komunističkog režima. Nakon lične intervencije generala Koste Nađa i partijskog vrha Vojvodina nije uspela da pobedi skopski Vardar u doigravanju za ulazak u prvu ligu u sezoni 1946/47. godine, jer je ocenjeno da Makedonija mora da ima prvoligaša. Ove teške i sumorne sezone na svojim plećima izneli su sledeći fudbaleri: Vasić,Avramović, Blažić, Marjanović, Živković, Karanfilović, Velker, Pašćan, Panić, Veličković, Sobčak i drugi. Na klupi Vojvodine u prvim posleratnim godinama sedeli su Milorad Ognjanov i Bane Sekulić.
FK Sloga(1948): Avramović, Vasić, Marjanović, Živković, Velker, Karanfilović, Blažić, Vučurović, Ristić, Vinčić i R. Krstić
Vojvodina, i pored velikih nepravdi koje je trpela na terenu i van njega, skupila je snage da se plasira u prvu ligu u sezoni 1947/48. Crveno-beli nisu ostvarili veliki rezultat u elitnom takmičenju i na kraju sezone 1948/49.godine kao pretposlednji u konkurenciji od 10 klubova morali su da se vrate u niži rang takmičenja. Mnogo važniji događaj za Klub te godine, od učestvovajna u prvoligaškoj konkurenciji, je bilo to, što je te godine šef struke postao Branislav Bane Sekulić. Njegovim dolaskom udareni su temelji“ Zlatne generacije “ fudbalskog kluba Vojvodina. Izuzetni pedagog i vrsni strateg, imao je instančan osećaj da prepozna mlade talente. Već posle prve godine provedene na klupi Vojvodine, čak sedmorica igrača iz juniorskog pogona dobili su šansu da zaigraju za prvi tim. Među njima su bili Zdravko Rajkov, Dobrosav Krstić, Todor Veselinović i Vujadin Boškov. Tada je i stvoren jedan svojevrsni modus rada u Klubu, po kojem bi većinu igrača prvog tima činili igrači iz omladinskih kategorija. Taj modus se i danas poštuje i može se slobodno reći da je omladinska škola Vojvodine svojim radom zadužila ne samo srpski, već i svetski fudbal.
Kao znak boljih vremena koja su dolazila za novosadski fudbal bila je činjenica što je 1950. godine, posle velikog zalaganja navijača, klubu vraćeno ime Vojvodina !
Posle ovolikog uvoda i opšte poznate FK Vojvodine i njenom uspehu kroz istoriju fudbala stare Jugoslavije priča se nastavlja o mom ćaletu. Posle selekcija petlića i pionira zaigrao je u podmladku Vojvodine kažu za njega da je bio mlada zvezda u usponu uspoređivali su ga brazilskim fudbalerom Garinčom. Mali, brz, okretan imao je centar šut vredan jednog Mihajlovića mada je igrao na mestu desnog krila. Mnogi poznati igrači tog vremena Todor Veselinović, Vujadin Boškov i dr.su ga uspoređivali sa Dragoslavom Šekularcom čak je i slavni Šeki priznao njegov nesporni talenat sa kojima se moj ćale imao par puta prilika da se sretne. Posle silnih pohvala stigla je i upisnica za učlanjenje u KPJ gde je zahvalnošću odbio sa izgovorom da je on vernik i da slavi krsnu slavu ne misleći o posledicama njegovog izgovora o neprihvatanju partijske knjižice.
Ali nažalost kako sudbina ima neke čudne puteve skrojena za svakog pojedinačno. Njegova zvezda koja je zasijala na trenutak se naglo ugasila ne dobivši ugovor za prvi tim, za kojim se borio svim srcem na treninzima i fudbalskim utakmicama i bio toliko hvaljen od priznatih fudbalera reprezentativaca Jugoslavije. Čak su se Toza Veselinović i Vujadin Boškov lično zauzeli za njega da ga ostave da igra i da će možda promeniti mišljenje u vezi KPJ I partijske knjižice ako ga nečim stimulišu. Ništa to nije pomoglo bio je žrtva politike kao i mnogi drugi koji nisu podobni po bilo kom osnovu. Godina dana čekajući poziv za vojsku radio je u kovačnici sa dedom da bi prekratio vreme.
Odlasak u vojsku u Požarevac gde je igrao za lokalni klub Radnički imao je sve beneficije zbog fudbala i bio je poznat da je igrao za Vojvodinu. Da zna tolike poznate fudbalere bilo mu je omogućeno od strane pukovnika kasarne da u slobodno vreme odlazi na treninge i utakmice lokalne lige. Pričao mi je da mu je to bilo najlepše doba pušku nije ni video jedva da je položio obuku. Odlazio je svake dve nedelje kući kao nagradu za podsticaj sporta u vojsci. Posle mu nisu hteli plaćati troškove puta pa se grebao od tetaka koje su mu slale pare preko pošte !
Posle dolaska iz vojske nastavio je igrati za Radnički koji je bio u srpskoj ligi jedno vreme i vežu ga lepe uspomene za taj period dok se Radnički I Novi Sad nisu spojili jedan klub pod nazivom Novi Sad jer je bio u prvoj B ligi a Radnički u srpskoj i tako ugasio. Ljudi su bojktovali ovaj spoj jer nisu želeli da odlazali teren Novog Sada jer je i tu politika umešala svoje prste ?!
Vreme je prolazilo igrao je još par godina u drugim klubovima Crvena Zvezda i Borac iz Novog Sada a na kraju igračke karijere bio trener pomenutih klubova. Pa smo brat i ja krenuli očevim stopama i od malih nogu bili fascinirani fudbalom i igračkim legendama koji su postojali a novi tek se pojavljivali.
Nismo neki uspeh imali ali smo imali srce i želju da se dokazujemo ako ništa sami sebi ?! Ćale se priseća starih dobrih vremena kako je bilo dobro puni para, vozila se dobra kola..Samo da nije sve bilo ispolitizovano kao i danas što je ko zna gde bi mu bio kraj možda u reprezentaciji Jugoslavije ili nekim stranim klubovima ?!
