TEŽAK ŽIVOT
Težak život ljudi pre i posleratnih godina nije zaobišao ni moju familiju sa majčine strane koji su živeli na Sremskoj strani Dunava tj.Sremskoj Kamenici. Ovo je još jedna priča o mojoj porodici koja je prošla kroz pakao rata siromaštva i nepravde koja je postojala oduvek kao i danas. Puna kuća dece, gladnih usta željnih svega, a ponajviše slatkiša kojih je bilo samo za Božić i krsnu slavu. Deda Pera i baba Rada su radili najteže poslove u nadnici kod drugih gazda kojih je bilo u to vreme. Sa druge strane pradeda je bio jako bogat sa puno dobre i plodne zemlje i čokota vinograda. Bavio se prodajom vina i bio poznat po restoranima i kafanama Novog Sada i šire pre rata. Pošto je imao puno dece nije mogao da svima podeli podjednako dobru zemlju a pošto je deda Pera bio najmlađi od desetoro dece ono što je preostalo to mu je i pripalo dok su se ostala braća i sestre ženilo i udavalo dobijala uz miraz.
Dođe i nesretni drugi svetski rat gde su sve sposobne muškarce odveli za Nemačku u radni logor pa tako i mog dedu koji je bio u kraljevoj gardi. Baba Rada sa mnogo dece, kao i svaka žena tog vremena morala je u nadnicu da ide da radi jer od njihove jalove zemlje nije moglo ništa da uspe i dobije ?!
Bila je i politički aktivna, bila je u pokretu partizana i bila predsednik mesnog komiteta pripremajući zajedno sa drugima napade na Nemce, svako se borio protiv njih na svoj način. Posle rata baba Rada je dobila i partizansku spomenicu za doprinos borbe protiv fašizma.
.
Posleratne godine nisu bile naklonjene prema nikome, teško se živelo, hrana se dobijala samo određenin danima so, šećer, ulje i brašno na tačkice, zemlja je bila u obnovi i svi su morali da daju doprinos za dobrobit i razvoj nove Jugoslavije. Aktivno su učestvovali svi u izgradnji puteva fabrika, kuća kroz radne akcije ili rad u zadrugama. Mladi su se posebno utrkivali koje više zemlje iskopao ili preneo cigalja do gradilišta.
Niko se nije štedeo, radilo se od jutra do mraka postojala je nada za bolje sutra svim onima koji su sve izgubili i bolji život još nerođenoj deci.
Puno sveta je uzgubilo svoj dom po Bosni.Liki..Tako da su naseljavani na napuštena ognjišta foksdojčera koji su pobegli sa Nemačkom vojskom pri povlačenju i napada velike crvene armije koja ih je potiskivala prema Berlinu oslobađajući Evropu.
Tek šezdesetih godina je krenulo bolja svima jer je postojala solidarnost svih, koje imao više taj je više i pomagao bilo je tu i nekih nepravednih odluka, oduzimanja imovine bez razloga. Hapšenja političkih neistomišljenika. Tih godina gvozdena disciplina je popustila i bilo dopušteno svima ko to želi da ode u dijasporu. Odlazili su put Nemačke, Kanade, Australije kako se ko snašao tamo tako je slao pomoć svojima. Pravile su se nove kuće, garaže, kupovala nova kola a mladi su se zapošljavali u novootvorenim fabrikama i firmama. Organizovani su sindikati, radnički saveti davana je pomoć kome je to bilo potrebno. Ljudi su bili srećni, bile su dobre plate, išlo se na more i planine jednom rečju jedno sretno vreme ! I moji su se dobro snašli tetke i rođaci koji i danas žive u Sremskoj Kamenici našli dobre poslove, stvorili imetak, poštovani u društvu. Ova moja priča je samo jedan mali segment životnih priča koji su svi imali u svojim porodicama koji su lično doživeli nesreće rata i nepravde ili saznali od svojih najbližih.
Nije puno trebalo da se opet zaokruži splet nesretnih događaja lopova, muvatora i izdajnika koji su uništili jednu zemlju, jedan san koja je postojao od Vardara pa do Triglava kako je to lepo otpevano u pesmi. Uništeno je sve ono za čega su se naši stari borili i izborili da bi nam bilo bolje, toliko uništenih života ponovo, kao da je moralo ?! Šteta za jednu predivnu zemlju koje više nema !
