BRACA
Moj Braca kakav je on bio gromada od čoveka par godina stariji od mene nažalost nije bio rođeni, moji su ga usvojili kada je ostao kao siroče kada su mu mater i babu ubila Nemačka vojska povlačenjem pred sam kraj rata od crvene armije koja je silovito nadirala. Ostavljujući samu garež, pustoš i uništene kuće stare i bolesne u našem selu koje nastradalo kao posledica ratnih dejstava.
Ja sam rođen posle rata, nemaština beše velika tih godina, kupovalo se na tačkice i svako se snalazio kako je ko znao i umeo srećom da nam je baba bio kovač pa je imao posla preko glave. Potkivo konje, rala, motike i druge alatke sređivao za koju paru ili se trampilo koje šta imo u svinjcu ili kokošinjcu. Naši nisu dali da osetimo teškoću i siromaštvo. mati nam je večito bućkala nešto slatko i pokušavala da nas usreći da preživimo teška vremena.
Deca u našem selu su se bezbrižno igrala begajući od kuće i poslova i po sokacima se skrivali od svojih, pa tako i ja moj braca koji je me uvek pazio šta radim da ne upadnem u neki jendek ili isprljam od blata kako mu je mater stalno govorila da pazi na mene. Branio od besnih kerova i drugih derana iz sela koji su me znali zadirkivati jer sam bio zdravo mali i svi su me zvali Kića kao iz onog crtaća sa Popajom, tako da mi i ostade špicnamet kasnije. Beše moj braca veliki bećar izrastao ko planina, znao se pošabati bez problema sa trojicom, popiti balon vina na eks i raditi od jutra do sutra, prema ženskom svetu nije bio ravnodušan a i oni prema njemu ?!
On otide u vojsku a ja ostade sam da se borim sa bećarima iz sela koji su pravili bećarluke po šoru, a ja se nisam dao jer sam i ja narasto i postao jak kao i moj braca pa su me tako i ostavili na miru dobivši špicnamet veliki Kića. Jedva sam dočekao da se moj Braca vrati i dalje pravimo bećarluke po selu, ali se nije puno zadržavao posle vojske rešio da ide u Nemačku da radi jer je završio za bravara i oni su bili traženi kao radnici tih godina kada se Nemačka gradila iz pepela. Obećavši mi da će čim se snađe i pozvati da dođem i nađe mi posao kad završim školu.
Prolazile godine nijednu vest nismo dobijali od njega, ja već uveliko spreman za ženidbu, baba i mater već ostarili željno iščekujući unuke. Kad jednog nedeljnog jutra na kaldrmi koja je prilazila celim selom su se čuli svirci koji su pratili mog Bracu u crnom mercedezu uz povike- Gdi ste moji evo ide vaš Braca iz daleka !!! Zdravo smo se obradovali kad smo ga videli, da smo i zaplakali od sreće što se napokon vratio. Prepričavao nam šta je sve radio i šta je sve stekao od kad je otišao u beli svet, pozvao nas da se preselimo kod njega na veliko imanje koje napravio u jednom selu sličnom našem. Baba nije bio raspoložen da priča o tome i samo je spomenuo- Ja ne idem kod tih švaba i to je bila sva priča, a mati beše srećna i radosna što je naš Braca uspeo u životu.
Meni je predlagao da idem sa njim da živim kod njega i da će mi pomoći da stvorim nešto, što sam ja sa oduševljenjem prihvatio i tako zajedno se vratili u Nemačku i njegovo imanje, ostaviši naše stare da životare u našem selu. Javljali se stalno i slali devize kad god smo mogli, ali retko dolazili od silnih obaveza koje smo imali. Prodasmo staru kuću posle smrti roditelja, ja stvorio lep život i svoju porodicu pored mog Brace koji mi je pomogao i sa setom se ponekad setim starih vremena i naših nestašluka u našem šoru koje smo ja i Braca pravili tih posleratnih godina. Hvala na pažnji…
