ŠMIZLE

2. aprila 2018.

U selu beše bile naše šmizle koje su se znale pentrati na silos, na oraj i zgradu pošte, vijati kerove po šoru, ajčiti atove i pošabati se nama bećarima kolko one nisu imali straha i previše hrabrosti od nas sviju da smo se samo mogli pokriti ušima kolko nas je sramota i stida bilo ?!

Terali muške bicikle, krali višnje i vijali guske po šoru, valjali po blatu i vodu i starije terali u očin, igrali fucibal, trule kobile, ledene vije i žmurke. Zimi se znale kačiti za kola i tako ih celim šorom stali vući, valjali po snegu i gađali sve po redu čak i popa Stevu kad stade prolaziti kočijama, a one se beše sakriju u jendek da ih slučajno ne vide i cerakati se zdravo kao da niko znao nije da su one te šmizle?!

Te dve šmizle Persa i Desa najgore u selu i šire behu dve rođene sestre od samohrane majke i udovice jer im je baba mlad umro od neke bolesti za koje nismo doznali koje ? Mati se nije nanovo udovala jer nije htela kvariti sećanja na njihovog oca koji ih je bio razmazio toliko da im je sve dozvolio pa tako da su one uvek koristile gužvu i njegovu dobrotu. Živele od materine nadnice u kojoj je radila po celi dan a one puštene na volju da divljaju po celom selu kakve su one bili da im je i pandur Joca znao pretiti da se smire…

Opasne su one bile kad su bile zajedno a kad su bile razdvojene što je bilo jako retko bile su pravi medenjaci i devojčice za primer, znale za red i lepo ponašanje u društvu i školi. I pored njihovih nestašluka bili dobri đaci što im je svako priznavao. Završiše školu, šmizle porasle i otišle na velike škole dal u Beograd ili Novi Sad nisam siguran, znam da dugo nisu dolazili u naše selo, a mati im ostade sama živevši svoj samotni život. Dok jedne godine dođoše njih dve sa svojim porodicama uzburkavši naše selo sa njihovom decom koja ostadoše preko letnjeg raspusta kod svoje bajke. Da nastave gde su im njihove majke stale praveći nestašluke po selu dobivši nadimke- Ej vidi one derane i šmizle čiji su ?! Hvala na pažnji…