SVE JE TO RAVNICA

Vojvodinu ne obilazim, nju polako prođem. Ne voli brzinu niti galamu. Sve je tu nekako natenane, razvučeno ko nedeljni ručak. Put je ravan, nebo još ravnije, a pogled mi ode daleko pa se sam vrati, bez da ga zovem. Ujutru ravnica miriše na rosnu zemlju i na nešto staro, poznato. Nije to tišina, nego red. Sve zna gde mu je mesto. Njive su poređane ko na špagi, kanali mirni, vode stoje i gledaju nebo, ko da nemaju pametnija posla. Vetar dune, pa stane — neće ni on da se zamara previše, ko pravi Vojvođanin.

Kad sunce ode visoko, nemam se kud od njega. Nigde hlada, nigde da se sakrijem. Samo prihvatim dan kakav je i idem dalje. U Vojvodini se ne prkosi prirodi — s njom se napravi dogovor. Ona daje koliko ima, a ja uzmem koliko treba. Sve preko toga je alavost, a to ovde nikad nije bilo na ceni. Popodne se vreme rastegne. Sat radi, ali mu se ne žuri. Ravnica tada pokaže svoju pravu narav — široku, strpljivu, pomalo tvrdoglavu. Ništa se ne nameće, ali sve ostaje. Svaki trag, svaka brazda, svaka godina ostanu zapisani, samo ne galame.

Predveče, kad se nebo razlije u boje, vidim koliko je ravnica zapravo velika. I koliko čovek u njoj mora biti miran. Tu naučim da nije sramota stati, pogledati okolo i reći: dobro je, baš k’o što treba. Nema potrebe da bude više od toga. Vojvodina mi ne obećava čuda. Daje sigurnost, širinu i vreme. A ako umem da idem polako, uvek stignem gde sam pošo. U Vojvodinu ne ulazim naglo. U nju uđem pa idem. Krenem, a ne znam tačno gde sam stao, jer se ovde mesta ne odvajaju oštro, nego se jedno na drugo nadovezuje, ko brazda na brazdu.

Subotica mi dođe prva — mirna i široka, sa zgradama koje stoje ko da imaju vremena napretek, k’o što ovde običaji nalažu. Malo dalje, Palić mi smiri korak još više. Voda stoji, drveće ćuti, vreme tu ne gleda na sat.

Put se potom sam ispravi prema Somboru. Tamo i vazduh ide sporije. Ulice su ravne, drvoredi debeli, senke dugačke. Nemam potrebu da žurim, jer se ovde nikud ne kasni, sve ide svojim tokom, kona starom špagu. Sombor stoji ko da kaže: polako, ima dana. I stvarno — ima. Apatin mi se nadoveže tiho, uz vodu, gde Dunav nosi sporije i pamti duže.

Bačka se preda mnom pruža ravno i otvoreno. Bačka Palanka dolazi nenametljivo, uz reku, dok Bečej i Srbobran stoje ko da čuvaju ritam ravnice. Njive su uredne, kanali mirni, sve zna gde mu je mesto. Nema tu velike priče, ali ima trajanja.

Novi Sad drugačije diše, ali ni on ne beži od ravnice. Dunav ga malo razmrda, ali ga ne pokvari. Voda nosi priču, ali grad i dalje zna red. S jedne strane šeta, s druge ćuti i gleda preko reke, tamo gde Fruška gora stoji ko naslon, da se ravnica ne prevrne.

Kad pređem u Banat, ravnica postane još šira. Zrenjanin stoji između vode i zemlje, ozbiljan i bez viška reči. Put, pa njiva, pa opet put. Kanali stoje mirno, ko da pamte sve što je prošlo. Fabrike, vode i ravnica — sve je na svom mestu. Ništa se ne ističe, ali ništa ni ne fali.

Kikinda je tvrđa, severnija, ravna i poštena. Vetar tu ume da kaže svoje, ali se brzo smiri. Grad ne glumi ništa — takav je kakav je, i baš zato drži. Kod Vršca prvi put vidim kako se ravnica blago podigne, tek toliko da pokaže da može, pa se opet vrati svom redu.

Prema Sremu, ravnica malo talasa. Ruma, Inđija, Sremska Mitrovica — blizu jedna drugoj, a svaka svoja. Zemlja tu pamti mnogo, ali ne galami. Radi se, ćuti se, gleda se u nebo, pa kako bude. U Sremu se zna: ne vredi se nervirati unapred. Banat, Bačka, Srem — razlike su male, ali važne. Ne vide se u galami, nego u sitnici. U tome kako stojim na putu, kako gledam u daljinu, kako ćutim kad nema šta pametno da se kaže. A ima dana kad je i to sasvim dovoljno.Na kraju, gde god da sam bio, vratim se na isto — na ravnicu. I shvatim da me ona nije nigde vodila, nego me pustila da idem sam. Nije obećala ništa, ali mi je dala sve što treba: širinu, vreme i mir u glavi. I onda znam — gde god da krenem dalje, u sebi nosim isti ovaj ravni put.

Autor:Goran Popnovakov 2026