GLAS RAVNICE

Bilo je to jedno od onih vrelih, lepljivih popodneva tridesetih godina prošlog veka, kada je sunce pržilo ravnicu tako da se činilo da će se i nebo istopiti. Vazduh je mirisao na suvu prašinu i konjski znoj, a tišinu je prekidao samo udaljeni, krčeći zvuk koji je dopirao iz novog, drvenog radio-aparata postavljenog na tremu. Lala je stajao nasred svog imanja, ljutito vrteći brk. Čet,r najlepših konja u selu, ponos njegove štale, stajalo je nepomično kao ukopano, odbijajući da napravi i korak prema njivi koja je čekala oranje. A na kraju imanja, tik uz međ, stajala je Sosa, prekrstila ruke i smeškala se.

Istovremeno, iz zvučnika na tremu se probijao glas spikera iz Beograda, koji je, prekidajući muziku, oštrim tonom čitao saopštenje o novim državnim nametima, pretnjama krizom i o tome kako se moćnici preko okeana otimaju za daleke, zaleđene teritorije, demonstrirajući silu i moć.„Šta je ovo, ženo, bog s tobom!“, viknuo je Lala, bespomoćno gledajući čas u konje, čas u radio. „ Konji se ukočili, plug stoji, a zemlja čeka! Jesi li ti to nešto bajala, ili su i oni čuli ove vesti pa se plaše harača ?“Sosa polako priđe, brišući ruke o kecelju, pa pogleda i u konje i u drvenu kutiju iz koje je dopirala vika.

„ Nisam ih bajala, Lalo, nego sam im lepo rekla “, nasmeja se ona ispod marame. „Dokle god oni (a i ovi s radija) misle da je sila kojom vuku ili kojom prete jedino merilo vrednosti, ovi konji će osećati pritisak na svojoj koži i pružati otpor. Ne vuče se zemlja snagom, čoveče, nego razumevanjem i blagošću, baš kao što se i selo ne može voditi nametima.“Lala je zbunjeno gledao čas u konje koji su mirno stajali, čas u Sosu, pa naposletku u radio iz kojeg je sada ponovo krenula neka tužna, narodna pesma.

„Razumevanje ? Konje ? Preteruješ, Soso. Ovi konji su stvoreni da vuku, a ovi preko radija da naređuju.“ „To ti misliš“, uzdahnu ona, pomilovavši jednog konja po grivi. „Ovde u ravnici, gde se suša i vrelina smenjuju kao smena godišnjih doba, život se ne gradi na sili, već na saradnji. I konji to znaju, zato i stoje. Da su im ljudi slični, možda bi se manje otimali oko zemlje i ledara.“ Lala je na kraju samo uzdahnuo, skinuo mali šešir i pogledao u daljinu, gde su se konji i dalje nepomično šepurili u velikoj prašini, a radio je i dalje krčio, kao da i sam shvata da se u vojvođanskoj ravnici svaka velika sila na kraju slomi pred tihim prkosom blagosti.