GLASOVI IZ MAGLE

Na ivici šume i uz obalu reke stoji Maglovac, selo koje diše tišinom i strahom. Njive su široke, kukuruz i pšenica šušte pod vetrom, ali zemlja pamti ono što je u nju zakopano. Ratar Jovan kaže da svaka brazda skriva kost, svaki usev nosi senku. Drvodelja Marko udara sekiru u drvo, ali mu pogled stalno beži ka šumi, kao da očekuje da se magla razlije. Pevačica Milena okuplja ljude oko vatre, vodi pesmu koja nije veselje, već zakletva protiv senki. Povratnik Petar, nestao u magli pre mnogo godina, vraća se izmenjen, ćutljiv, sa očima koje gledaju kroz ljude, kao da u njima traži ono što je davno izgubljeno.

Najvažniji su ipak dečji glasovi. Mala Anđa započinje pesmu, njen glas je tanak ali prodoran, kao iskra u mraku. Miloš priča bajke o magli, ali ih uvek završava srećno, da drugari ne bi plakali. Jelica skuplja kamenčiće sa reke, veruje da svaki pamti priču o nestalima. Nikola udara u bubnjeve koje sam pravi, vodi igru oko vatre, da buka bude jača od tišine. U selu se veruje da magla nikada ne uzima decu, jer njihovi glasovi još nisu zaboravili pesmu. Zato starci kažu: „Dok deca pevaju, selo živi.“

Magla ne dolazi svake godine, niti po vremenu. Ona se podigne iz zemlje i poteče s reke kada selo zaboravi ono što je zakopano pod njegovim temeljima: kosti vojske, greh koji nikada nije oprošten, zakletvu koja nikada nije ispunjena. Kad sećanje oslabi, magla prekrije kuće, trg utihne, a neko nestane. Ljudi pale vatru, pevaju, viču, verujući da će svetlost i glasovi oterati senke. Nekada uspeju, nekada ne, ali nikada ne odustaju. Ponekad se neko vrati iz magle, posle mnogo godina. Ćutljiv, izmenjen, sa očima koje gledaju kroz ljude. Njihov povratak ne donosi utehu, već podsećanje da magla nikada ne zaboravlja. Maglovac živi između tišine i buke, između nestajanja i povratka. Vetar nosi njegovo ime dalje, a priča ostaje među ljudima: selo koje se borilo vatrom, pesmom i dečjim glasovima protiv senki. Magla dolazi samo kada sama poželi — da podseti da zaborav ima cenu.

Autor:Goran Popnovakov 2026