SAMO NA PET MINUTA

U Vojvodini ne postoji „samo da svratim“.

To je jedna od najvećih laži koje je čovek ikada izgovorio.

„Samo da svratim“, kažeš, a već znaš da si gotov.

Uđeš na kapiju.

„Dobar dan!“

„Dobar dan, komšija, ajde uđi.“

„Ma ne mogu, samo sam na minut.“

„Kakav minut, ajde, sedi.“

I tu već nastaje problem.

Čim sedneš, pojavljuje se kafa.

Ne pita te niko da li ćeš kafu. Kafa se jednostavno stvori.

Uz kafu dolazi nešto slatko.

Ako kažeš da nećeš, to se ne računa kao odbijanje.

To znači: „Daj mi još.“

„Ma neću, hvala.“

„Ajde, nemoj da se ustručavaš.“

„Stvarno neću.“

„Dobro, onda ću ja.“

I pojavi se još veća tacna.

Posle pola sata već znaš ko je kome šta rekao, ko je prošle godine imao problema sa crevom za vodu i zašto je neko iz susedne ulice kupio traktor koji mu uopšte nije trebao.

Ti pokušavaš da odeš.

„Dobro, ajde ja polako.“

„Kuda?“

„Kući.“

**„Pa nisi ni ruča**o.“

„Nisam ni planirao.“

„Pa zato i kažem.“

I tako, umesto da samo svratiš, završiš za stolom.

Na stolu supa.

Posle supe meso.

Posle mesa kolač.

Posle kolača kafa.

A posle kafe neko kaže:

„Ajde još jednu, nije ti valjda teško.“

U međuvremenu su prošla četiri sata.

Telefon ti zvoni.

„Gde si?“

„Evo, samo sam svratio.“

Na drugoj strani muk.

Jer svi znaju da si slagao.

Ne zato što si hteo.

Nego zato što si izgovorio najopasniju rečenicu u Vojvodini:

„Samo na pet minuta.“

A kad konačno ustaneš da odeš, setiš se da si zapravo došao po nešto.

„Čekaj… po šta sam ja beše krenuo?“

Domaćin te pogleda.

„Po kafu.“

I onda shvatiš da si četiri sata sedeo, jeo, pričao i pio kafu…

A nisi ni znao zašto si došao.

Ali nema veze.

Sledeće nedelje ćeš opet „samo na pet minuta“.