ZLATNA ŽEGA NAD RAVNICOM

Pusti ti kalendare i sve one besmislene brige, pravo leto se još uvek pita ovde u našoj ravnici. Zemlja je i dalje topla, sunce prži s visina taman koliko treba da se grožđe sladi na lozi, a u dvorištu pod krošnjama još uvek se hvata ona prava, lenja popodnevna hladovina koja te zove da malo odmoriš oči i udahneš punim plućima.

Nema tu govora o nekom brzom kraju kad vazduh treperi u podne, a dani traju taman toliko da se svaka sitnica i posao završe polako, natenane, bez trunke žurbe i pritiska. Rashlađena voda sa česme, jutarnja kafica na otvorenom i majica kratkih rukava ostaju glavni zakon, jer vrućina i dalje drži svoje i ne da se zbuniti.

Moćni Dunav je ove sezone pao tako nisko da se na pojedinim mestima voda jedva vuče, pa se čini da bi čovek mogao komotno da ga pregazi i pređe na drugu stranu bez čamca. Kako je vodostaj opao, rečno dno je ogolilo svoje tajne, pa stari sprudovi i drevna istorija izranjaju niotkuda, pričajući priče o nekim davnim godinama i vremenima za koja smo mislili da su odavno zaboravljena pod vodom.

Tek kad sunce počne da pada, oseti se onaj blagi, prijatni predah i povetarac koji donosi miris vlage i zrelog voća, ali jutra i podneva i dalje mirišu na pravu avgustovsku žegu. Ravnica sad pokazuje svoje najlepše, opušteno lice, a ti tihi trenuci u avliji vrede više od svega, daleko od bilo kakve gradske gužve i nerviranja.