U tišini noći, dok su zvezde nežno šaputale svoje priče sa neba, mala grupa mačaka tiho je koračala ulicama i dvorištima jednog grada. Nisu bile obične mačke — bile su čuvarice nevidljivih puteva… Nastavite sa čitanjem →

Ravnica u februaru diše tiho, kao da se povukla u sebe. Sneg se povremeno povlači, ostavljajući blatnjave brazde i tamne trake zemlje koje vire ispod belog pokrivača. Vetar je oštar, nosi miris dima… Nastavite sa čitanjem →

Vojvodinu ne obilazim, nju polako prođem. Ne voli brzinu niti galamu. Sve je tu nekako natenane, razvučeno ko nedeljni ručak. Put je ravan, nebo još ravnije, a pogled mi ode daleko pa se… Nastavite sa čitanjem →

U srcu Panonske nizije, tamo gde se nebo spaja sa zemljom u beskrajnoj liniji horizonta, smestila se Vojvodina. Nije to samo zemlja; to je tišina koja peva kroz klasje pšenice i miris koji… Nastavite sa čitanjem →

Sneg je te zime pao naglo, kao da je neko prosuo brašno preko ravnice. Polja kukuruza, već odavno pokošena, sada su bila prekrivena belim pokrovom, a salaši su škripali pod težinom ledenih krovova.… Nastavite sa čitanjem →

Grad je bio obavijen maglom, ali ne onom zimskom, ledenom, već mekom, sivom koprenom koja je skrivala fasade i pretvarala ulice u hodnike bez kraja. Svetla su treperila iza stakla, kao da se… Nastavite sa čitanjem →

Decembar ladni bez pahulje i zime prave zatvoreni iza oznojenih prozora i toplih radijatora preživljavamo pretposlednje nedelje ove turboletne godine u znoju i toplim čajevima gutajući čarobne pilule koje su nas malčicko oživele… Nastavite sa čitanjem →

U kući od naboja, pod krovom što škripi kao stara violina, sprema se slava. Ikona svetitelja visi na zidu, a ispod nje treperi sveća, kapajući vosak kao da meri vreme. Miris tamjana se… Nastavite sa čitanjem →

Sreća je dolina bez imena.Nema staza, ali zemlja je meka, kao da pamti svaki mogući korak.Iz nje izbijaju mirisi koji ne pripadaju nijednom voću ni cvetu – mirisi topline, mirisi zaboravljenih pesama, mirisi… Nastavite sa čitanjem →