DIJASPORA
Jedne večeri na radnom mestu u noćnoj smeni radeći sa kolegom bio sam prijatno iznenađen šta naši ljudi rade u dijaspori, čime se bave i kako su se snašli na snimku koji smo našli na internetu ?! Na tom snimku je prikazan život jednog našeg zemljaka iz bivše nam zajedničke države, kako se otisnuo preko bare u nepoznat svet na kontinent koji je bio udaljen nekoliko hiljada kilometara od rodne grude…
Nesretnim okolnostima ratnih dešavanja devedesetih sa svojom porodicom, posle početnog prilogođavanja na nepoznato i mentalitet domaćina, brzo se snašao i nametnuo svoj životni stil, običaje i hobije kome su svima bili čudni u prvo vreme, dok se nisu navikli na prvog komšiju…
U tome mu pomaže i supruga sa decom koji su mu oslonac u životu i sigurno ne bi tako uspeo da nije njih ?! Svoj svakodnevni život je posvetio pomaganju ljudima u zajednici i crkvi kojoj je donirao poveću svotu novaca i na druge načine uzdizao naše običaje i mentalitet koji nas izdvaja od silnih naroda koja je ta velika država prepuna. Nisam hteo namerno da spomenem o kome je reč da se ne bi čovek našao prozvan i uvređen zbog toga, neki možda i znaju o kome je reč, pošto je bilo na internetu ?! Čovek se bavi pravljenjem suhomesnatim proizvodima od svinja koje kupuje u obližnjoj klanici i peče u ručnoj napravljenoj peći na gas za prijatelje i komšije kad su dani slava, krštenja i venčanja…
Kaže da problema nije imao od države i komšija kojima je malo neprijatno od mirisa koji se širi komšilukom od pečenja i tera vodu na usta. Ima izuzetne odnose sa svima, znaju ga kao poštenog i vrednog čoveka spreman uvek svima da pomogne. Ova kratka priča koje sam spomenuo mi se jednostavno svidela kako su se naši ljudi snašli i uspeli bez obzira na poteškoće koji su imali tokom godina.
U ovoj priči mogu mnogi da se prepoznaju sa raznim okolnostima koje su uticali da smognu snage i stisnu petlju da se otisnu put nepoznatog. Neki su imali sreće da su imali već nekog da garantuju za njih, da im nađu posao ili neku vezu za dalje. Vremena nikad nisu bila teža, kao da nikad nisu ni prestajala biti, stalno se vrtimo u krug,jedan korak napred dva nazad. I stalno tako iz šupljeg u prazno.
Živi se od danas do sutra, ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem na sredstvima informisanja se uporno prikazuje da nam je dobro, da nam je suficit u budžetu puni se, kasa od investicija. Puna su im usta i hvalospeva o radu vlade i države, a mladi ljudi odoše u dijasporu, pogotovo učeni ljudi, doktori i eksperti u svim oblastima…
Milion puta sam se zapitao da li bi mogao da stisnem petlju i krenem dalje da ostavim sve i odem negde ali gde ? Za mene je već kasno ako to nisam uradio pre dvadeset godina sigurno neću sada,mada nikad se nezna. Za našu decu preostaje samo da škole pozavršavaju i upute se dalje, jer leba ovde nema za njih, ako se u neko skorije vreme ne napravi nacionalna strategija za ostanak školovanih kadrova, pogotovo doktora kojih imamo u deficitu i drugih eksperata...Biće bolje neko reče al kada, kad nas svi napuste i ostanu samo starci da čuvaju ognjišta i napuštena sela,šta reći na ova sumorna predviđanja svi znamo za njih ali nemarimo, zato što nemamo snage i volje da se menjamo i svet oko nas. Sve je postalo bratsko-rođačko i kumovska veza koja nas vuče nazad i dole, ne ceni se red i rad, školska sprema niti stručnost. Slabo plaćeni poslovi za važna državna i životna pitanja, zato nas doktori i drugi eksperti napuštaju kao da nikog nije briga za to ?! Samo zato što država nema nacionalnu strategiju za oporavak nacije i države koja polako ali sigurno tone naočigled svih. Sve nas je manje i sve smo bolesniji i na kraju neće biti ko da nas leči a o drugim stvarima i da ne govorimo ?!- Biće bolje neko reče !
