SLIKE U BOJI
– Tako, tako ne pomerajte se, ostanite u toj pozi spominje Jovan Petrović lokalni fotograf slikajući mušteriju za lične dokumente- Tičica pogled napred gotovo !- Dođite sutra u toku dana biće gotove slike.- Hvala gosn Jovane vidimo se sutra odgovori mušterija u žurbi odlazeći svojim obavezama.
Jovan Petrović beše vrsni fotograf i šegrt poznatog u to doba Imrea Kinskog u Pešti jedan od mnogih pionira fotografije koji su bili pokretači modernih fotografskih trendova. Slikanje gradskih fotografija „novog talasa ” i žanrovske fotografije. Takođe je stvarao fotografije sa motivima prirode, kao i makro-fotografiju, tako da je i Jovan našao sebe u novim talasima gde je skupljeno znanje primenjivao na jednom mestu dajući svoj pečat i notu u samim fotografijama i slikama.
Visok i galantan i navek lepo obučen sa kratkom kosom i urednim brčićima ulivajući svojiim mušterijama sigurnost i pravim znalcom svog zanata oslikavao je svakog ponaosob kao iz neke modle da su dospeli. Fotografije zamrznute u vremenu i prostoru su prosto oduzimale dah samo pogledom na njih koje nikog nisu ostavljale ravnodušnim.
Imao svoju fotografsku radnju u glavnom gradu koja je bila blizu železničke stanice i svako je onako usput želeo imati za uspomenu i dugo sećanje svoj trenutak sa voljenom osobom ili potrebu radi izrade ličnih dokumenata ?! Radio na starim fotoaparatima kupljenim u Beču ili Pešti kad je odlazio kod svog mentora ili ga jednostavno put znao naneti. Rat je dočekao u svojoj radnji razvijajući filmove koju nije uspeo sačuvati jer je bomba sticajem okolnosti pala baš sa te strane gde beše kuća i pomenuta radnja.
Sva oprema fotografije i slike stradale su u požaru gde je jedva živu glavu izvukao begom u šumu. Jedno vreme je proveo po šumama skrivajući se od Nemačke vojske, ali ga je patrola uhapsila jednom prilikom kada je pokušao da se vrati u svoju radnju i pronađe nešto vredno u tom silnom metežu i haosu koji je nastao bombardovanjem. Proveo je par dana u zatvoru ali ga brzo pustiše jer je bio poznati fotograf u gradu kod koga su svi odlazili pa i čuvari koji su ga uhapsili nekoliko dana ranije. Neko od njih pokaže staru izbledelu fotografiju izvadivši je iz džepa a na njoj beše zaljubljeni par u svom zanosnom trenutku. Hvaleći ga kako je on najbolji fotograf u gradu i samo na njegovu reč beše pušten. Vreme je prolazilo pa tako i ratne nesretne godine koje su sve vratile na početak pa tako i Jovana koji je sve radio samo ne ono za čega je učio i bio najbolji u svom zanatu….
Dugo vremena je pokušavao da nadomesti sve ono što je izgubio, a tek odlaskom kao svi tih godina u tu nesretnu Nemačku za koje su milioni nevinih izgubili svoje živote dostigao i ponovo učio od najboljih kupivši nove aparate. Slikajući po svadbama i ispraćajima gastabajtera koje su plaćali u suvom zlatu nebi li dobili svoj primerak zaustavljen u večnosti svojih najmilijh. Jovan Petrović još dugo posle fotografisao predivne predele i ljude idući po svetu stvarajući ne malu kolekciju za svoju izložbu za koju kaže biće najveća ikad viđena ?! Pa da mu verujemo na reč ?!
