BESKUĆNICI

5. januara 2017.

Svako zaslužuje mesto koje će zvati domom, rečenica je koja se ponavlja u raznim pričama o beskućnicima. Zakon o socijalnoj i dečijoj zaštiti poznaje termin bekućnik. To je ,, lice koje nema imovinu, nema mesto stanovanja niti sredstava kojima bi moglo namiriti potrebu stanovanja te je privremeno smešteno u prihvatilištu ili boravi na javnim ili drugim mestima koja nisu namenjena za stanovanje „. Oni spadaju u grupu koja se,, posebno štiti “ u ostvarivanju ciljeva socijalne i dečije zaštite. Može im priznati pravo na materijalno obezbeđenje, jednokratnu novčanu pomoć, dodatak za negu i pomoć drugog lica, ličnu invalidninu, smeštaj u ustanovi socijalne zaštite ili porodični smeštaj ako su u pitanju stare ili osobe sa invaliditetom. Kad kod nas nešto od socijalnih prava može, a ne mora, onda, uglavnom–ne može.

Svetski dan beskućnika obeležava se 10.oktobra čime se želi podići nivo svesti o problemu beskućništva. Želi se i smanjiti predrasude jer beskućnici su žrtve negativnih stavova i predrasuda društva koje ih okružuje, a to ozbiljno narušava osećaj njihove vrednosti jer percepcija o beskućnicima u javnosti je loša i često su etiketirani kao klošari i pijanice. Tužno je što tako lako dignemo ruke od čoveka,a zaboravljamo da svaki čovek u sebi nosi bogatstvo vrednosti i svatko tko želi raditi na sebi-treba dobiti drugu priliku ! Činjenica je da je svako beskućnik iz drugačijeg razloga jer svako nosi svoj teret života, ali nemaju svi istu snagu ni sposobnost borbe i snalaženja u svim životnim situacijama. Događa se da jedan problem stvara drugi i osoba se vrti u začaranom krugu iz kojeg je svakim danom sve teže izaći pa na kraju kada dosegne dno, ne zna kako se dignuti i nastaviti dalje.

Beskućnici nisu jedina ugrožena kategorija društva, ali sigurno su najneomiljenija jer to su odrasli ljudi koji su u svom životu doneli loše odluke, nisu se mogli odupreti poroku koji je na zavladao njihovim životom i izbacio ih na ulicu, možda su imali kredit u švajcarcima ili nekome bili žirant za kredit, a možda im se supružnik ubio i od izgubljenosti zbog cele situacije zanemarili su sebe i sve oko sebe pa se našli na ulici. Bezbroj je različitih priča i razloga ali jedno je isto– beskućnici su ljudi od krvi i mesa, baš kao i svako od nas.

Svi su oni rođeni kao slatke male bebe i rasli s velikim snovima i planovima o sreći i uspehu. Ipak, stvarnost je drugačija,a najveći problem je osećaj odbačenosti i neželjenosti. Beskućništvo je kompleksan problem i spada u vrh socijalnih problema društva jer beskućnici žive na margini margine te su sve masovnija pojava u društvu. Svetski dan beskućnika podseća na sve ono trulo u društvu i najgore što možemo napraviti je samo osuđivati jer želimo li društvo koje napreduje u pozitivnom smeru, nužne su pozitivne promene kojih je svako od nas deo, a to možemo ostvariti samo zalaganjem svakoga od nas ponaosob. Problem beskućništva nije samo to što je reč o ljudima koji su na ulici, žive u uslovima nedostojnim čoveka, ponekad više gladni nego siti, već je reč o problemu naše zatvorenosti da pomognemo. Problem je u činjenici da iako se s nečijom različitošću možda ne slažemo, da razumemo i poštujemo tu različitost, da ne iskorištavamo tuđu naivnost i ne prejedamo se našeg egoizma već sebi dopustimo luksuz jednostavnosti, poniznosti, razumevanja i prihvaćanja drugog čoveka. Što se to dogodilo s nama ljudima ? Beskućništvo je problem čije rešavanje je zahtevan proces jer svaka osoba svet je za sebe i vlasnik je svojih problema i ograničenja. Zato je važno upoznati svakog pojedinca kao osobu u celosti, a kako bi ga se moglo razumeti i pomoći mu na kvalitetan način. Važno je čoveku u problemu pristupiti strpljivo i s puno ljubavi kako bi osetio da je u njemu/njoj prepoznata vrednost čoveka. Sretnete li kojeg beskućnika na ulici,pogledajte ga s poštovanjem, kao čovjeka. Ne zaboravimo da je svaki novi dan prilika da napravimo nešto dobro, a budemo li tu odluku živeli iz dana u dan–svet u kojem živimo postat će lepši i radosniji.

Na našim prostorima to beskućništvo i siromaštvo kao i prošenje je dobilo neku drugu dimenziju jer su u velikoj većini žrtve romske populacije koje su naterane na taj čin od strane organizovanih članova mafije koje kontrolišu svaki deo grada. Majke sa decom prose ispred prodavnica, na semaforima i ispred ulaza u crkve, dok drugi se prave invalidi i time traže samilost drugih čast izuzecima. Poneki, zarađuju nemale iznose koje nekad iznose i stotine evra, sa pravom na dečije dodatke,materijalno obezbeđenje i druge isplate iskorišćavaju sistem koji je i ovako osiromašen. Viđeni su posle odrađenog posla u objektima supermarketa i drugih prodavnica sa punim novčanicima gde se kupuju neretko skupocene stvari koji su većini stanovništa nedostižna. Što kažu svako se snalazi kako zna i ume !!!